Nakit je moj način da svet učinim lepšim

Često me pitaju koliko dugo se bavim nakitom, očekujući da mi je izrada nakita bila dugogodišnji hobi pre nego što mi je postala posao. Uglavnom se našalim i kažem da nisam ni ogrlicu prenizala pre nego što sam se zaposlila kao dizajner nakita. To je samo delimično tačno. Istina je zapravo da sam od najranijeg detinjstva u etapama pokazivala ozbiljno ali kratkoročno interesovanje za nakit.
Početkom devedesetih, sa svojih 5-6 godina sam dobila na poklon dečji set za izradu nakita. Verovatno najlepša igračka koju sam ikad imala. Bile su to šarene plastične perle raznih veličina, u lepim pastelnim bojama, jedna neupotrebljiva plastična igla za nizanje i elastični konac. Danima sam nizala, rasturala pa iznova nizala pokušavajući da dosegnem savršenstvo. Kad je remek-delo konačno zavrseno, procenila sam da to ipak nije moj stil i prodala sam ogrlicu baki za štos novčanica.
Otprilike u istom uzrastu sam saznala tri važne stvari u vezi sa nakitom: Odrasli ljudi mogu da prave nakit u kućnoj radinosti, nakit može biti od bilo kog materijala koji nam se dopadne i da mi se prirodni materijali više sviđaju.
Inspirisana priveskom od drveta i morskog stakla, ručnim radom mamine koleginice, napravila sam novi komad nakita. Umesto ogrlice od šarenih perli, ovaj put je to bila pertla sa priveskom od grube kore drveta i na njoj zalepljena, meni tad potpuno nepoznata i egzoticna stvar, suva šljiva. Slučajno zaboravljena ili bačena, šljiva koju sam pronašla i napravila privezak od nje, došla je da me nauči da se nakit zaista može napraviti od bilo čega ali da je uvek bolje pažljivije birati materijale. Iako je ogrlica sa šljivom bila potpuno po mom ukusu, nosila sam je tek dan dva a onda sam je dala mami u zamenu za neko novo blago.
Rane tinejžerske dane su obeležile “friendship” narukvice od konca. Imala sam sreću da mi je majka bila pasionirani ljubitelj veženja goblena, pa su mi na raspolaganju bili konci u svim nijansama koje sam mogla da poželim. Bila je tu i knjiga o makrame tehnici i po koji tutorijal iz stranih časopisa. Manjak repromaterijala kojim smo raspolagali imao je za posledicu beskrajno traženje novih načina da se konci pretvore u komad nakita. Još uvek mi je najdraža mantra „radimo s čim imamo“. Suženi izbori po pitanju materijala za rad neverovatno dobro utiču na razvijanje kreativnosti. Na taj način sam i stvorila naviku da uvek ispitam što je više moguće načina upotrebe nekog materijala.

U to vreme pozamanterije nisu bile opremljene kao danas a specijalizovanih prodavnica za nakit jedva da je bilo. Konci su mi dosadili, i nedostatak znanja da koristim ono što je raspoloživo prirodno je uticao na odluku da se u tom trenutku ne udubljujem u priču o nakitu.
Na početku studija, susrela sam se sa polimerskom glinom. Bio je dovoljan jedan pogled na maestralni nakit od tog materijala da se smrtno zaljubim u njegove beskrajne mogućnosti. Glina vas natera da se zapitate gde ste na lestvici spretnosti, šta želite, koliko brzo učite, da li ste spremni da svakodnevno pokušavate dok ne dobijete željeni rezultat… Uči vas upornosti i srpljenju. Dozvoljava vam da napravite običnu kuglicu pa da se pretvarate da je pažljivo dizajnirana minđuša a možete i da oblikujete delo vredno divljenja. Sve je na vama. Moj izbor je najčešće bilo oblikovanje zahtevnih rolata, a zatim pravljenje perli od njih.
U to vreme sam imala veoma pogrešno uverenje da nije u redu da pravim nakit kakav ne bih i sama nosila. U skladu sa tim što nisam preterano uživala u nošenju nakita, jasno je zašto sam se radije odlučivala da umesto nakita pravim perle koje sam prodavala drugim hobistima. Kako to obično biva, čim sam osetila da da se približavam svom maksimumu umeća, izgubila sam interesovanje i vrlo brzo pronašla novi hobi.
Kada sam želela da promenim posao, između ostalih otvorila se mogućnost da se zaposlim kao dizajner u proizvodnji domaćeg brenda ručno pravljenog nakita. Alternativa su bili neki administrativni poslovi pa mi nije bilo teško da odlučim da su perle bolje. Zamišljala sam da taj posao izgleda kao da sedam sati dnevno posvećujem hobiju. Ništa dalje od istine nisam mogla da budem.
Zapravo, na neki način je na poslu bilo mnogo bolje nego što sam očekivala. Insistiranje na visokim standardima u dizajnu, tačna pravila i protokoli, beskompromisan kvalitet i obilje repromaterijala su ono što pravi najveću razliku između izrade nakita u kućnoj radinosti i onoga što kako se radi u jednoj renomiranoj proizvodnji. Sve to zajedno čini i lošu stranu-nisu vam baš 100% odrešene ruke i mnogo spoljnih faktora može da utiče na vaš dizajn. Uvek sam više težila inženjerskom nego umetnitčkom pristupu, pa mi obraćanje pažnje na neestetske aspekte nije bilo strano ni nerazumljivo. Najbolje što sam ponela odatle je negovanje temeljnog pristupa nakitu i razumevanje važnosti svakog pojedinačnog elementa, pa čak i onih naizgled nebitnih.

Svest o tome da ne moram da nosim nakit da bih mogla uspešno da ga razumem i pravim me je preporodila. Pošto na poslu to nije bilo uvek moguće, kod kuće sam uživala u eksperimentisanju sa novim materijalima i tehnikama. Svakog popodneva bih radila na novim kreacijama i dopuštala sebi da ih oblikujem onako kako sam mislila da treba. Ponekad je zbunjujuće kada je hobi isti kao posao.
Na poslu nisam imala potrebe da se udubljujem u profile i emocije žena koje kupuju taj nakit, nikad se nisam ni sretala sa njima. Kod kuće je bilo drugačije. Svaka prodaja nakita je za mene značila mini premijeru nečije sreće. Trebalo mi je malo više vremena da prihvatim činjenicu da žene ne kupuju nakit, već zadovoljstvo. Izgledalo je kao da je meni pripala uloga da na taj način doprinosim nečijoj radosti. Šta sam drugo mogla da uradim sem da se potpuno posvetim tome?
Uživala sam u svakom trenutku rada. Davala sam sebi vremena koliko god mi je bilo potrebno da osmislim nešto. Nikad nisam brzala, niti prihvatila da je proizvod gotov ukoliko ne smatram da je najbolje što sam umela u tom trenutku. Neverovatan je osećaj kad za svaki novi model koji iskreirate imate utisak da je najbolje što ste ikad napravili.
Kako je vreme prolazilo počela sam da primećujem promene u svom pogledu na nakit. Želja za izradom predimenzioniranog, komplikovanog  i zahtevnog nakita je bivala sve manja. Još uvek se divim skulpturama od perli i lanaca, ali težim svedenijim formama nakita, onakvim kakve sam I sama počela da nosim. Više nisam „ona koja pravi nakit a ne nosi ga“. Uporedo sa tim promenama javila se potreba da prenosim znanje koje imam. Pomažući drugima, dajem sebi dosta prostora za napredovanje. Učim I nove tehnike koje me radnije nisu zanimale da bih pomogla drugima da ih lakše savladaju. Ako bih kreiranje nakita mogla da nazovem svojim načinom da usrećim druge, prenošenje znanja kroz predavanja i radionice bi svakako bio način da usrećim sebe.
Ukoliko želite da I vi usrećite sebe I druge, pozivam vas da mi pišete, komentarišete, da pričamo, da se družimo, da dolazite na radionice, da pravite svoj nakit – kroz priču usavršavamo sebe, dolazimo do novih saznanja, delimo mišljenja I informacije, na obostranu korist, a to dovodi do sve savršenijeg nakita 🙂

Do sledećeg teksta želim vam puno lepog I kreativnog nakita 🙂